Пилот Милорад Танасич - выжигание рисунка
Pilot Milorad Tanasic - pyrography
Камиказе
у Априлском рату
Тек неколицини људи познато херојско
жртвовање југословенских пилота који су попут јапанских камиказа жртвовали
своје животе у покушају да зауставе далеко надоћнијег непријатеља у априлу
1941. године. Ти хероји били су пилоти
из 36. ваздухопловне групе Петог ловачког пука, чија је база била на летелишту
Режановачка коса код Куманова. Они су као небески витезови свим својим снагама
бранили јужно небо Југославије од крволочних канџи и чељусти фашистичке
Луфтафе. Ти јунаци нису жалили себе, жртвовали су се за најузвишенији циљ -
одбрану слободе свога народа и отаџбине. Ко су били ти храбри пилоти, хероји
који су презирали смрт?
Пети ловачки пук је био наоружан застарелим ловачким авионима Xокер-фјури, из 1934. године, који су по
британској лиценци израђени у нашим фабрикама.
Пети пук је имао 30 ових
авиона, две ваздухопловне групе, односно четири ескадриле.Штаб Петог ловачког
пука и 35. ваздухопловна група, са две ескадриле, које су имале 15 ловаца
хокер-фјури, базирао је на аеродрому Косанчић код Лесковца. Друга група овог пука,
односно 36. ваздухопловна група са две ескадриле, које су такође имале 15 Xокер-фјурија, била је базирана на летелишту Режановачка коса код
Куманова. Пилоти ове групе били су “мртва стража”, они су били унапред
жртвовани да их смрве челичне чељусти Луфтвафе.
Да је 36. ловачка група била предстража ваздушне одбране Југославије,
говори и податак да је први напад Немаца у рану зору 6. априла извршен баш на
њено летилиште. О томе је капетан прве класе Војислав Поповић, командир 111.
ловачке ескадриле, у 4.30 часова 6. априла изјутра јавио команди аеродрома
Београд. Храбри командир 111. ловачке ескадриле капетан
Војислав Поповић, одмах је полетео на челу своје ескадриле. За њима је узлетела
112. ловачка ескадрила, на челу са командиром капетаном прве класе Константином
Јермаковим.
Настала је неравноправна борба у ваздуху. Немачки авиони су немилосрдно
тукли “Xокере”. Наши пилоти су вештим маневрима избегавали погодке.
Када је видео да је остао без муниције капетан Поповић се са својим “Xокером” устремио на вођу немачке формације, у
страховитом треску сударио са Ме-110 и оборио га. Умро је херојском смрћу и по
ко зна који пут показао да је јуначко срце јаче од челика. Пао је у одбрани oтадџбине, као што су тог раног јутра 6. априла
1941. године пали и његови другови.
Поручник-пилот из 111. ловачке ескадриле Милорад Танасић решио је да следи
пример свог командира капетана Поповића. Устремио се својим хокером на најближи
Ме-109 и обојица су пали поломљених крила. Убрзо потом, не зна се тачно на који начин, али вероватно као и у случају
капетана Поповића и поручника Танасића, оборена су још два Ме-109. Смрћу хероја
пали су наредници-пилоти Јефта Арсић, Ратомир Милојевић, Верољуб Стојадиновић и
потпоручник Милутин Перовић. Сви су
они умрли за Отаџбину.
Може се слободно рећи да су ти храбри пилоти 36. ловачке групе били праве
“камиказе”. Немачке пилоте мора да
је забављао тај лов на људе у крхким машинама, или су се грабили ко ће пре да
повећа списак “ваздушних победа”. Упркос јасним одредбама међународног ратног
права о заштити пилота у невољи, Немци су у том нападу, а и касније у априлском
рату, митраљирали југословенске пилоте који су се спасавали искочивши
падобранима.
У ваздушним борбама код Режановачке Косе тог јутра оборен је и наредник-пилот
Живко Степановић, али је пао на дрвеће и захваљујући чврстом седишту, остао је
жив. На том аеродрому после првог немачког напада остала су само два Xокер-фјурија. После тог напада преостало људство
кренуло је преко Прешева и Гњилана ка Урошевцу. Истог дана 35. група је
прелетела на аеродром Бојник, где је већи део авиона уништен на земљи.
Преостали састав је преко Краљева пошао ка Сарајеву.
Хероји неба живе вечно !
Хероји неба живе вечно !
